Mržnja često izgleda kao emocija koja je u potpunosti okrenuta spolja. Deluje kao snažan odgovor na nepravdu, izdaju ili povredu koju je izazvao neko drugi. U takvom stanju fokus je jasan. Postoji osoba ili događaj koji nosi krivicu, postoji priča koja objašnjava zašto osećamo ono što osećamo i postoji mesto na koje možemo da usmerimo svoju energiju.
U tom smislu mržnja ima jednu psihološku funkciju koja se na prvi pogled ne vidi. Ona stvara privid strukture u iskustvu koje je često bilo haotično i bolno. Kada postoji spoljašnji neprijatelj, naš unutrašnji svet dobija jednostavno objašnjenje. Znamo ko je kriv. Znamo zbog koga ne spavamo. Znamo kome u mislima upućujemo sve ono što nikada nismo izgovorili.
Zašto mržnja pruža osećaj kontrole?
Dok god je ta emocija jasno usmerena, psiha ima osećaj kontrole. Bes daje energiju, organizuje misli i stvara utisak da postoji pravac u kojem se unutrašnja napetost može kretati. Zbog toga mržnja često traje mnogo duže nego što ljudi očekuju. Ona nije samo reakcija na povredu, već i način da se bol zadrži pod kontrolom.
Promena nastaje tek onda kada taj intenzitet počne da popušta. Kada ideja spoljašnjeg neprijatelja počne da bledi, iza nje često ostaje nešto mnogo složenije. Pojavljuju se pitanja koja nemaju jednostavne odgovore. Gde smo bili nezaštićeni. Kada smo ostali bez podrške. Koga smo voleli, a nismo uspeli da zadržimo. U kojim trenucima smo i sami izneverili sebe ili pristali na odnose koji su nas povređivali.
Koje emocije se kriju ispod besa?
Ta pitanja vode ka emocijama koje su često mnogo teže za nošenje od besa. Tuga, stid, osećaj napuštenosti ili nemoći nemaju istu energiju kao ljutnja. One ne pružaju isti osećaj jasnoće. Umesto pravca, donose tišinu u kojoj je potrebno suočiti se sa sopstvenim ranjivim mestima.
Zbog toga mržnja mnogim ljudima služi kao psihološki štit. Dok god možemo da se ljutimo, ne moramo da tugujemo. Dok god postoji osoba koju krivimo za ono što se dogodilo, ne moramo da priznamo koliko nas je povredilo odbacivanje ili zanemarivanje. Ne moramo da dotaknemo stid zbog trenutaka u kojima smo ostajali tamo gde nas niko nije čuo ili zbog situacija u kojima smo i sami povredili druge.
Kako se mržnja manifestuje u terapijskom procesu?
U terapijskom radu često se vidi kako se taj proces odvija. Na početku razgovora dominira priča o nepravdi. O tome šta je neko uradio ili propustio da uradi. O tome koliko je situacija bila nepravedna ili nerazumna. Ta faza je važna jer omogućava da bes dobije svoje ime i mesto. Međutim, kako se razgovor produbljuje, često se polako pojavljuje nešto drugo.
Ispod ljutnje počinje da se nazire tuga koja je dugo bila potiskivana. Uz nju se često pojavljuju i strah i osećaj usamljenosti. Ljudi tada prvi put izgovaraju koliko ih je zapravo bolelo ono što se dogodilo. Koliko je bilo teško ostati bez odgovora, bez priznanja ili bez podrške koja je bila potrebna.
Šta znači napuštanje mržnje?
U tom trenutku proces počinje da liči na žalovanje. Napuštanje mržnje često znači prihvatanje činjenice da određene stvari nikada neće dobiti završetak kakav smo zamišljali. Izvinjenje možda nikada neće doći. Pravda neće biti vraćena na način koji bi uklonio bol. Neke situacije ostaju bez odgovora koji bi ih potpuno objasnio.
Takvo suočavanje nije jednostavno. Mržnja je, uprkos svojoj težini, često lakša emocija od tuge jer pruža osećaj pravca i snage. Kada se ona povuče, ostaje prostor u kojem je potrebno priznati sopstvenu ranjivost.
Kako bol može postati put ka isceljenju?
Ipak, upravo u tom prostoru pojavljuje se mogućnost drugačijeg odnosa prema sopstvenom iskustvu. Kada bol dobije mesto bez potrebe da bude maskiran besom, počinje da se menja način na koji osoba razume svoju prošlost. Događaji koji su ranije bili definisani samo kroz krivicu drugih počinju da se sagledavaju šire, sa više nijansi i sa više prostora za lični izbor.
To ne znači da se zaboravlja ono što se dogodilo niti da se opravdava nepravda. Promena se događa na drugom mestu. Život prestaje da bude organizovan oko stalnog održavanja neprijatelja u mislima.
Kada se to dogodi, energija koja je dugo bila vezana za održavanje besa počinje da se oslobađa. Ona više nije usmerena samo na prošlost, već može biti usmerena na izgradnju nečeg novog. U tom smislu napuštanje mržnje ne znači poricanje boli. Ono znači prestanak života koji je u potpunosti određen reakcijom na ono što se nekada dogodilo.
U prostoru koji tada nastaje pojavljuje se drugačija vrsta slobode. Slobode da sopstveni život ne bude samo nastavak starih povreda, već i mesto u kojem je moguće stvoriti nove odnose, nove izbore i novi smisao.
