Mentalitet žrtve ne podrazumeva da umišljamo bol ili da su teškoće kroz koje smo prošli manje stvarne. Naprotiv, često se radi o ljudima koji su zaista dugo živeli u okolnostima sa malo ili bez kontrole nad sopstvenim životom. Na primer, neko je odrastao u porodici gde su tuđe odluke oblikovale svakodnevicu, stvarajući osećaj nemoći i nesigurnosti. Drugi je proveo godine u radnom okruženju gde trud nije bio prepoznat ili je bio izložen stalnim kritikama, što može polako urušavati samopouzdanje. Neki su u bliskim odnosima naučili da briga nije nešto što se dobija lako, već nešto za šta se neprestano mora boriti.
Zašto stvaramo narativ o nemogućnosti kontrole?
U takvim okolnostima, naša psiha traži način da smisleno objasni iskustva koja su često teška i zbunjujuća. Jedan od načina jeste stvaranje narativa u kojem život izgleda kao niz događaja koji nam se jednostavno dešavaju, bez naše stvarne kontrole. Ova priča može imati zaštitnu funkciju - pomaže da se smanji unutrašnji pritisak i pruža privremeni osećaj rasterećenja od odgovornosti. Lakše je reći „nemam sreće“ nego suočiti se sa bolnim pitanjima o tome koliko smo puta prećutali ono što nas je povredilo ili ostali u odnosima koji nas iscrpljuju, jer je pomisao na promenu delovala preteće.
Kako mentalitet žrtve oblikuje naš pogled na svet?
Međutim, problem nastaje kada ova priča prestane da bude samo objašnjenje prošlosti i počne da oblikuje način na koji gledamo na sve što nam se dešava. Tada se razvija način razmišljanja koji se lako prepoznaje u svakodnevnim izjavama poput: „Uvek ja naletim na takve ljude“, „Meni niko ne pomaže“ ili „Šta god da uradim, na kraju ispadnem kriv ili kriva“. U ovom narativu, drugi - partner, šef, porodica ili društvo - dobijaju glavnu ulogu u objašnjenju događaja, dok mi ostajemo na margini sopstvene priče, kao posmatrači koji nemaju stvarni uticaj na tok svog života.
Koje su emocionalne posledice mentaliteta žrtve?
Ovaj obrazac nosi i specifičnu emocionalnu dinamiku. Umor i ogorčenost se vremenom nagomilavaju, stvarajući osećaj bezizlaznosti. Istovremeno, uloga žrtve može pružiti određenu vrstu unutrašnje sigurnosti. Ako smo ti koji stalno trpe, koji se trude da budu ispravni i koji ulažu više od drugih, može se javiti osećaj moralne ispravnosti. Taj osećaj može postati važan deo identiteta jer daje smisao bolnim i nepravednim iskustvima, pomažući nam da ih nekako opravdamo i razumemo.
Zašto je važno prepoznati i izraziti svoju bol?
Iza svega ovoga često stoji duboka i razumljiva potreba - potreba da neko konačno vidi koliko nam je bilo teško i prizna da je ono kroz šta smo prošli bilo previše. Kada ta potreba dugo ostaje neprepoznata, ljudi ponekad nastavljaju da je traže kroz ponavljanje istih priča o nepravdi, kao da čekaju da im neko potvrdi da je njihova bol opravdana i da nisu sami u svojoj patnji.
Kako psihoterapija može pomoći u razumevanju mentaliteta žrtve?
U psihoterapijskom radu ovaj obrazac često postaje vidljiv na suptilan način. Nije neuobičajeno da razgovor bude ispunjen opisima onoga što su drugi uradili ili propustili da urade - partner nije razumeo, šef nije prepoznao trud, porodica nije pružila podršku. Sve to može biti tačno i važno je da dobije svoj prostor i priznanje. Ipak, ako priča ostane samo na tom nivou, osoba lako ostaje zarobljena u mestu, bez mogućnosti da krene dalje.
Koji su prvi koraci ka prevazilaženju mentaliteta žrtve?
Zato terapijski proces ne počinje negiranjem bola ili nepravde. Prvi korak može biti priznavanje da je bilo teško i da je nekada bilo više nego što je jedna osoba mogla sama da nosi. Kada se to iskustvo prepozna i dobije svoje mesto, bez umanjivanja ili izbegavanja, polako se otvara prostor za novo pitanje - gde danas postoji makar mali prostor za izbor.
Kako izgleda promena u mentalitetu žrtve u svakodnevnom životu?
Ovaj prostor retko izgleda spektakularno ili dramatično. Ponekad znači da prvi put izgovorimo ono što smo godinama prećutkivali, oslobađajući se tereta tišine. Ponekad znači da počnemo da preispitujemo odnose koji nas iscrpljuju ili očekivanja kojima smo se dugo prilagođavali, što može biti prvi korak ka promeni. Nekada je to spremnost da zatražimo podršku umesto da čekamo da drugi sami primete šta nam je potrebno, što može doneti olakšanje i novu snagu.
U starim pričama često postoji trenutak kada junak shvati da ne može promeniti sve okolnosti u kojima se nalazi, ali može promeniti način na koji u njima učestvuje. Taj trenutak ne briše teškoće kroz koje je prošao, ali menja njegov odnos prema njima. Iz pasivnog posmatrača postaje neko ko ima mogućnost izbora i aktivnog učešća u sopstvenom životu.
Sličan pomak može se dogoditi i u psihološkom iskustvu. Izlazak iz mentaliteta žrtve ne znači da prestajemo da priznajemo šta nam je učinjeno, već da prestajemo da se odričemo sopstvene moći. Kada život prestanemo da gledamo kao niz događaja koje nam drugi stalno priređuju, počinje da se vraća osećaj da ipak imamo određeni uticaj na sopstvenu priču.
Ovaj osećaj ne donosi potpunu kontrolu nad životom, što je često i nerealno očekivanje, ali donosi nešto jednako važno - mogućnost da učestvujemo u sopstvenim izborima. Upravo u tom prostoru između onoga što nam se dogodilo i onoga što možemo učiniti sada, počinje da se razvija drugačiji odnos prema sebi. Sa tim novim odnosom dolazi i drugačiji način da živimo sopstveni život, sa više prisutnosti i svesnosti o sopstvenoj snazi.
