Kada nam neko kaže „sviđa mi se kako si to uradio“, a mi odgovorimo „ma nije to ništa, moglo je bolje“, ta reakcija često govori više o našem unutrašnjem doživljaju sebe nego o skromnosti. Slična situacija je kada neko primeti „lepo ti stoji ta boja“, a mi kažemo „ma ovo sam našla u ormanu, staro je“, ili kada pohvala za trud dobije odgovor „morao sam, nije bilo izbora“. U tim trenucima jasno se ogleda kako percipiramo sopstvenu vrednost i koliko smo u kontaktu sa svojim kvalitetima.
Kako nastaje naša unutrašnja slika o sebi?
Način na koji reagujemo na komplimente može se posmatrati kao ogledalo naše unutrašnje slike o sebi. Ta slika nije nešto što se formira preko noći, već je rezultat dugotrajnog procesa koji se odvija kroz različite životne interakcije – sa roditeljima, vršnjacima, nastavnicima. Svaki pogled, reč ili gest ostavljaju trag, gradeći temelje na kojima kasnije procenjujemo sopstvenu vrednost. Kao što kamenčići u potoku oblikuju njegov tok, tako i naša iskustva oblikuju način na koji vidimo sebe.
Zašto odbijamo komplimente kada se ne uklapaju u našu sliku?
Kada je ta unutrašnja slika stabilna i podržavajuća, komplimenti se prirodno uklapaju u naše uverenje o sebi i prihvataju bez otpora. Međutim, ako je slika o sebi nesigurna ili obojena sumnjom, pohvala može izazvati unutrašnju nelagodnost. Tada se javlja razlika između spoljne informacije i unutrašnjeg uverenja, što može delovati kao napetost ili čak odbijanje pohvale. To je kao da pokušavamo da uklopimo komad slagalice koji ne odgovara ostatku slike – osećaj nesklada može biti neprijatan.
Kako naš um reaguje na nesklad između komplimenata i uverenja?
Naš um teži doslednosti i stabilnosti, pa u trenucima nesklada često traži način da povrati ravnotežu. Umesto da menja duboko ukorenjena uverenja, lakše je umanjiti ili odbaciti kompliment. Takav odgovor štiti postojeću sliku o sebi, čak i ako nije u potpunosti istinita ili korisna. Zato često čujemo izraze koji naizgled deluju bezazleno, ali zapravo čuvaju staru percepciju sebe i sprečavaju nas da prihvatimo nove informacije o sopstvenoj vrednosti.
Koji društveni uticaji oblikuju naš odnos prema komplimentima?
Na ovaj proces utiču i društvene poruke koje nas okružuju. Izreke poput „Ko se hvali, taj se kvari“ prenose se generacijama i često se usvajaju bez dubljeg razumevanja. Osnovna ideja je da preterano isticanje može udaljiti ljude, ali se ta poruka ponekad proširuje na svaki oblik priznavanja sopstvenih kvaliteta. Kao rezultat, mnogi razvijaju unutrašnju kočnicu koja ih sprečava da prihvate pohvalu, jer se u njima javlja osećaj da time krše neko nepisano pravilo ili normu.
Kako prevazići unutrašnji raskorak u prihvatanju komplimenata?
Zbog toga se može javiti unutrašnji raskorak – želja da budemo viđeni i priznati, ali istovremeno i teškoća da to priznanje zaista prihvatimo. Ovaj nesklad nije svesna odluka, već rezultat dugotrajnog oblikovanja unutrašnjih uverenja i iskustava. Promena tog obrasca ne zahteva nagle ili velike korake, već može početi sa spremnošću da zastanemo i dozvolimo sebi da čujemo pohvalu do kraja, bez automatskog odbacivanja.
Kako možemo promeniti svoj odnos prema komplimentima?
Jedan od načina da se pristupi ovom procesu jeste da posmatramo kompliment kao informaciju koja dolazi spolja, bez potrebe da je odmah uklopimo u postojeću sliku o sebi. Možemo dozvoliti sebi da tu pohvalu zadržimo u svesti, čak i ako nam u početku ne deluje u potpunosti u skladu sa unutrašnjim uverenjima. Nelagodnost koja se tada javlja ne znači da je pohvala netačna, već ukazuje na razliku između spoljnog doživljaja i unutrašnjeg stava.
Koje promene donosi prihvatanje komplimenata?
Vremenom, kroz ponovljena iskustva u kojima ne odbacujemo automatski pohvalu, naša unutrašnja slika može početi da se menja. Taj proces je postepen i često neprimetan iz dana u dan, ali donosi značajnu promenu u načinu na koji doživljavamo sebe. Kako se slika stabilizuje i postaje podržavajuća, potreba za umanjivanjem ili opravdavanjem se smanjuje, a prihvatanje komplimenata postaje prirodnije i spontanije.
U nekom trenutku, odgovor na pohvalu može prestati da bude predmet razmišljanja i postati jednostavan, iskren izraz zahvalnosti. Reč „hvala“ tada dobija svoju punu težinu, izgovara se bez dodatnih objašnjenja ili opravdanja. Na taj način odnos prema sopstvenoj vrednosti postaje jasniji, a prostor za prihvatanje sebe širi se na nove dimenzije.
Način na koji primamo komplimente može biti važan pokazatelj odnosa koji imamo sa sobom. Taj odnos, zauzvrat, utiče na mnoge aspekte našeg života – od kvaliteta međuljudskih odnosa do osećaja ličnog zadovoljstva i unutrašnje stabilnosti. Razumevanje i prihvatanje sopstvene vrednosti nije samo pitanje lepih reči, već temelj na kojem gradimo svoj svakodnevni život i odnose sa drugima.
