Većini nas je poznat trenutak u kojem sednemo za sto i pred nama se nalazi zadatak koji treba da uradimo. To može biti mejl koji treba poslati, tekst koji treba napisati ili obaveza koju već neko vreme nosimo u mislima. U teoriji sve izgleda jednostavno. Potrebno je samo da počnemo. Ipak, upravo tada pogled počne da luta. Posegnemo za telefonom, otvorimo još jednu stranicu na internetu ili odjednom primetimo stvari koje bi trebalo srediti, iako nas danima ili nedeljama nisu zanimale. Kao da se između nas i zadatka pojavi nevidljiva barijera koju je teško preći.
Zašto prokrastinacija nije lenjost?
Ovo iskustvo često nazivamo lenjošću, ali ono se od lenjosti bitno razlikuje. Lenjost podrazumeva odsustvo želje za radom i određeni mir u neradu. Osoba koja odmara ne oseća unutrašnji pritisak zbog toga što trenutno ne radi. Kod prokrastinacije je situacija drugačija. Onaj koji odlaže vrlo često želi da uradi ono što je pred njim, ali iz nekog razloga ne uspeva da započne. U tom smislu prokrastinacija više liči na bekstvo nego na odmor. A bekstvo, za razliku od odmora, ne obnavlja energiju. Ono često stvara dodatni umor i osećaj krivice.
Odakle dolazi reč prokrastinacija?
Sam izraz prokrastinacija potiče iz latinskog jezika. Reč „pro“ znači napred ili ka, dok „crastinus“ označava ono što pripada sutrašnjem danu. U doslovnom smislu, prokrastinirati znači pomerati stvari ka sutra. Dan za danom nešto premeštamo u budućnost, uz tihu pretpostavku da će tada biti lakše. Problem je u tome što sutra, kada stigne, uvek postaje danas. A zajedno sa njim vraća se i isti osećaj težine zbog kojeg smo zadatak juče odložili.
Kako odlaganje hrani samo sebe?
U tom procesu postoji još jedan važan psihološki mehanizam. Prokrastinacija ima tendenciju da hrani samu sebe. Što se više odlaže, to zadatak u našoj glavi postaje veći i teži. A što je veći i teži, to ga je teže započeti. Tako nastaje krug u kojem odlaganje stvara dodatni pritisak, a pritisak dodatno pojačava odlaganje.
Kakvu ulogu igra perfekcionizam?
Jedan od čestih razloga za taj krug jeste perfekcionizam. Neki ljudi ne počinju zato što imaju snažan unutrašnji zahtev da sve mora biti urađeno najbolje moguće. Ako rezultat ne može biti savršen, onda početak gubi smisao. U takvom okviru čak i relativno mali zadaci počinju da izgledaju kao veliki test lične vrednosti. Međutim, upravo tu nastaje paradoks. Savršenstvo često postaje prepreka da se posao uopšte uradi. Dok čekamo pravi trenutak, pravo raspoloženje ili savršenu inspiraciju, vreme prolazi, a zadatak ostaje na istom mestu.
Šta kada izgubimo osećaj smisla?
Postoji i druga vrsta odlaganja koja je manje očigledna. Ponekad ljudi ne odlažu zato što se boje greške, već zato što su izgubili osećaj smisla u onome što rade. Nekada su znali zašto ulažu trud u određeni posao ili projekat. Vremenom je taj smisao počeo da bledi. Obaveza ostaje, ali unutrašnja motivacija slabi. U takvoj situaciji početak postaje težak jer osoba ne oseća da je ono što radi zaista povezano sa njenim vrednostima ili željama.
Kako prekinuti krug odlaganja?
Zbog svega toga, jedan od najjednostavnijih, ali često i najefikasnijih načina da se prekine ciklus odlaganja jeste vrlo skroman korak. Ponekad je dovoljno započeti sa nečim malim. Jednim pasusom, nekoliko minuta rada ili kratkim pokušajem da se zadatak pokrene. Kada se jednom napravi prvi pomak, često postaje jasno da posao nije bio toliko težak koliko je težak bio trenutak neposredno pre početka.
To iskustvo nas vraća jednoj jednostavnoj, ali važnoj činjenici. Ne postoji savršen trenutak za početak. Ne postoji raspoloženje koje će sve učiniti lakim. Ne postoji sutra koje će automatski rešiti ono što danas izgleda teško. Na prvi pogled to može zvučati obeshrabrujuće. Ipak, u toj činjenici krije se i određena vrsta olakšanja.
Ako ne postoji savršeno sutra, onda jedino vreme u kojem nešto možemo da započnemo jeste sada. A sada, koliko god delovalo nespretno ili nedovoljno idealno, često je najbolji trenutak koji imamo.