„Ništa jasnije ne otkriva čovekov karakter nego ono čemu se smeje." - Johan Volfgang Gete
Smeh je jedna od najbržih psiholoških „presuda" koje donosimo bez mnogo razmišljanja. Dovoljna je jedna šala, jedna scena ili jedna rečenica da spontano reagujemo smehom, često pre nego što smo uopšte svesni šta nas je zapravo nasmejalo. Upravo zato humor može biti veoma precizan pokazatelj načina na koji doživljavamo druge ljude i svet oko sebe.
U psihološkom smislu humor je složen instrument regulacije emocija. Njime se smanjuje napetost, zaobilazi stid, maskira bes, testiraju granice odnosa, a ponekad i proverava koliko je neki odnos siguran. Smeh može da povezuje ljude i stvara osećaj bliskosti, ali može da posluži i kao način distanciranja, zaštite ili uspostavljanja nadmoći. Način na koji se smejemo često otkriva više nego što nameravamo.
Koja je razlika između smeha „sa nekim" i smeha „nad nekim"?
Razlika između smeha koji spaja i smeha koji razdvaja često je razlika između empatije i hijerarhije. Smeh „sa nekim" obično ima u sebi toplinu i prepoznavanje zajedničke ljudske nesavršenosti. Kada se dvoje ljudi smeju istoj situaciji ili sopstvenim slabostima, u tom smehu često postoji osećaj bliskosti i razumevanja. Nasuprot tome, smeh „nad nekim" često nosi drugačiju poruku. U takvom humoru ranjivost druge osobe postaje sredstvo za sopstveno olakšanje ili način da se potvrdi sopstvena pozicija u grupi.
U svakodnevnim situacijama to se može videti u šalama na račun tuđeg naglaska, telesnog izgleda, nespretnosti, siromaštva ili neznanja. Kada se grupa ljudi smeje nečijoj ranjivosti, humor prestaje da bude samo zabava i postaje društveni mehanizam isključivanja. Karakter se tada često otkriva kroz izbor mete. Nije slučajno što su najgrublje šale često usmerene ka onima koji u toj situaciji imaju najmanje moći da uzvrate.
Kako humor postaje sredstvo kontrole u grupi?
Takav humor funkcioniše kao nepisani ugovor o pripadanju. Ko se smeje, pripada grupi. Ko se ne smeje, rizikuje da bude sledeći predmet šale. Smeh u tim trenucima postaje signal lojalnosti i način održavanja nevidljive hijerarhije. Zbog toga ljudi ponekad učestvuju u šalama koje im zapravo nisu prijatne, samo da bi izbegli osećaj izdvajanja.
Psihološki gledano, ova dinamika je bliska mehanizmu projekcije. Ono što je teško podneti u sebi, poput straha od slabosti, zavisti ili sopstvene nesigurnosti, lakše je pripisati drugome. Kada se te osobine „spakuju" u karikaturu druge osobe, smeh može doneti kratkotrajno olakšanje i osećaj nadmoći. Humor tada postaje način da se sopstvena nelagodnost prebaci na nekog drugog.
Zašto je Frojd smatrao humor zrelim odbrambenim mehanizmom?
Zanimljivo je da je Frojd humor smatrao jednim od zrelijih odbrambenih mehanizama psihe. Za razliku od poricanja ili potiskivanja, humor omogućava da se neprijatna ili bolna tema dotakne na način koji smanjuje emocionalni pritisak. Međutim, razlika između zrelog i destruktivnog humora često leži upravo u odnosu prema drugima. Humor koji omalovažava druge ljude često donosi kratkotrajno olakšanje, ali dugoročno narušava odnose i empatiju.
U terapijskom prostoru humor se ponekad pojavi kao važan signal. Klijent može opisivati konflikt ili bolnu situaciju, a zatim ubaciti šalu na račun „gluposti" partnera ili „histerije" kolege. Smeh tada može imati dvostruku funkciju. S jedne strane, on služi kao ventil koji smanjuje napetost. Sa druge strane, može pokazati mesto na kome je saosećanje isključeno upravo tamo gde bi moglo da zaboli.
Šta samoironija govori o nama?
Nasuprot tome, postoje i oblici humora koji pokazuju psihološku fleksibilnost. To je sposobnost da se prepozna apsurd života bez potrebe da se neko ponizi ili omalovaži. Takav humor često omogućava ljudima da podnesu nelagodnost i nesavršenost bez rigidnosti ili okrutnosti.
Zdrava samoironija je dobar primer. Kada osoba može da se našali na sopstveni račun bez osećaja poniženja, u toj šali obično postoji osećaj širine i slobode. Ona govori: mogu biti nesavršen i i dalje ostati vredan. U takvom humoru postoji prostor za prihvatanje sopstvenih slabosti bez potrebe da se one sakriju ili prebace na druge.
Samoponižavanje, međutim, često ima drugačiju funkciju. Kada osoba stalno pravi šale na sopstveni račun, to ponekad može biti način da preduhitri kritiku. Ako se osoba prva ponizi, drugi više „ne mogu" da je povrede. Takav humor može izgledati kao samoironija, ali često ostavlja gorak ukus i govori o dubljoj nesigurnosti.
Humor može pokazati mnogo toga o načinu na koji doživljavamo svet i ljude oko sebe. On često otkriva granice naše empatije, prag tolerancije na različitost, odnos prema autoritetu i spremnost da se istina izdrži bez okrutnosti. Neke šale otvaraju prostor za bliskost i razumevanje, dok druge pokazuju gde se u nama javlja potreba za distancom ili nadmoći.
Možda upravo zato humor zauzima tako važno mesto u ljudskim odnosima. U jednoj kratkoj šali može se pojaviti mnogo više od same zabave. Ponekad ona govori o strahovima koje pokušavamo da prikrijemo, ponekad o načinu na koji branimo sopstvenu ranjivost, a ponekad o tome koliko prostora imamo za tuđu.
U svakoj šali uvek ima najmanje šale.
