Neka prijateljstva se završe bez svađe i drame. Samo postepeno izblede. Putevi su nam nekad išli paralelno, a onda se jedan odvojio. Osećamo da nema više onog pređašnjeg razumevanja do srži.
Zašto se neka prijateljstva prirodno gase?
Prijateljstva u mladosti često nastaju zbog fizičke ili životne blizine. Sedimo u istoj klupi, živimo u istoj ulici, idemo na isti fakultet ili radimo u istom timu. Delimo svakodnevicu, a odatle se rađaju i zajedničke teme, šale i snovi. To je lako i prirodno i tada verujemo da će to trajati zauvek. Ljudi se menjaju. Neki rastu, neki ostaju isti. Neki otvoreno govore o svojim problemima, drugi se zatvore ili se prave da ih nema. Vremenom nam razgovori postaju površni. Smejemo se, ali tačno znamo da je smeh samo iz navike. Sedimo sa prijateljem i mislimo: „Ova osoba zna sve moje tajne, a opet se osećam usamljeno pored nje".
Šta kada nas prijateljstvo drži u prošlosti?
Nekada prijateljstvo nastane u teškom periodu. Delili smo bol i to nas je zbližilo. Međutim, ako jedan od nas počne da se oporavlja, a drugi ostane u toj bolnoj priči, više ne možemo da se vratimo na to mesto samo da bismo bili sa njim. Volimo ga, ali ne možemo više da živimo u njegovoj prošlosti.
Ili jednostavno - izgubimo zajednički jezik. Nekad smo pričali o snovima i strahovima. Sada pričamo o poslu i vremenskoj prognozi. Sve je pristojno, ali prazno. I šta onda? Ništa spektakularno. Samo se sve više udaljavamo. Manje se čujemo, viđamo. Odgovori su kraći. I jednog dana shvatimo da se nismo čuli mesecima i da nam to nije čudno.
Da li prijateljstvo mora da traje zauvek da bi imalo smisla?
Ovo ne znači da prijateljstvo nije bilo pravo, naprotiv. Bilo je pravo i potrebno tada. Pomoglo nam je da pređemo određeni deo života. Ne mora sve da traje zauvek da bi imalo smisla. Njegova vrednost nije u trajanju, već u tome kako nas je oblikovalo dok smo bili zajedno.
I dalje želimo sreću toj osobi. Samo shvatamo da sreću više ne tražimo na istom mestu. Neka prijateljstva su za jednu životnu etapu. Neka su za nekoliko. Veoma retka su za ceo život. I to je u redu. To je deo odrastanja - naučiti da pozdravimo ljude koji su nas doveli do određene tačke, i onda nastaviti svojim putem, zahvalni na vremenu provedenom sa njima.
